partizani vs četnici
đinđićevci vs miloševićevci
žuti vs radikali

su sa stanovišta čitave srpske istorije - vrlo plitke podjele kojima se daje preveliki značaj. Svi su oni u pravu i svi oni nisu u pravu.

Tek kad to ukapiraju krenućemo dalje.

Manihejski pristup mora biti zamijenjen dijalektičkim ili tragičkim (ne tragičnim), inače propadamo.

Mozda je trebalo ici do kraja i reci: "Obojica su ekstremno destruktivno delovala po srpsku drzavotvornost, i prema tome bili su jednaki."Znak sto ipak nismo spremni da to do kraja otvoreno kazemo je verujem taj, sto ni sada kao ni onda nismo sigurni to mozemo bez posledica po vlastitu bezbednost.Izgleda kao da su se mehanizmi kontrole promenili,ali je ona i dalje ista - vise manje potpuna.

Bilo bi dobro da ovim povodom objavite clanak iz danasnjeg Glasa javnosti koji je obracanje Slobe Milosevica srpskoj javnosti u drugom krugu izbora za presednika Srbije 2000. Mnogo je interesantnije sada to procitati sa 9-togodisnje distance i dogadjanja u medjuvremenu. Ono sto je zvucalo kao demagogija tada sada vise izgleda kao vizionarstvo (meni, otisao u inostranstvo iznedju ostalog i zbog SPS-a).

sloba, draža. zoran, milan. i knez pavle.
jednog dana dana, biće to njihova srbija.
srbija prezrenih.

Miloševićev kult sasvim izvesno bledi, imajući u vidu starosnu strukturu obožavalaca, kao i potpisano "pomirenje" sa DS. Đinđićev kult se širi i jača. Lako se primećuje da većinu nosilaca tog kulta ne predstavljaju predstavnici DS, već evroatlantski integratori, "čuvari vatre", "peščanici", "drugosrbijanci" i ini "osvestitelji" Srbije. Ovaj kult je, kao i svaki, zasnovan na kombinaciji realnog i mita, pri čemu mit, vremenom, jača i preuzima primat nad realnim. U tom smislu je dobro podsećanje na Đinđićevo šurovanje sa Miloševićem (baš kao što je dobrodošlo i svako drugo podsećanje koje će nam ukazati na pravo stanje stvari).
Ovako posmatrano, Milošević ima sve šanse da bude realnije sagledavan sa istorijskog aspekta, ali Đinđić ima sve šanse da bude deo istorijske prevare, jer ko će smeti da se suprotstavi kultu kad jednog dana uđe u čitanke. Njih dvojicu spaja mnogo toga.

Odlicno napisano,u Vukadinovicevom stilu.Bravo majstore! Iznecu svoj sud s obzirom da smo svi svedoci tog vremena.Ima jedan detalj koji govori mnogo o tome ko su i sta su bili.Kad je Djindjic ubijen,bukvalno niko nije iskreno zaplakao. I na njegovoj sahrani takodje.Bila je to jedna neukusna(izvinjavam se na izrazu)demonstracija vlasti.Nekako hladno i neiskreno.Sto se tice Miloseviceve smrti i sahrane samo onoj ko je izgubio svu ljudskost u sebi nije zaplakao.Nikad nisam bio Milosevicev glasac ali to vreme preziveo sam sa knedlom u grlu i osecajem tuge,ocaja,bede...Ja nikad necu zaboraviti one nesretnike koji su tumarali po kalemegdanu sa balonima u ruci na dan sahrane Milosevica,onaj krajnje pokvareni odnos razno raznih cinovnika koji su odlucivali da li da se pusti Milosevica u muzej 25 maj,da li ce biti sahranjen u aleji velikana...Ima toga mnogo.Ali je istina da je Srbija iskreno u dubini duse oplakala svog predsednika Milosevica...To moze nekom da se ne svidja,ali to je istina.Posle Miloseviceve smrti i sahrane ja sam precrtao takozvane Djindjiceve naslednike zauvek,jer ljudi koji u sebi nose toliko mrznje ne zasluzuju ni postovanje ni poverenje.Posten covek takvima ni ruku ne bi pruzio(to je ruska poslovica).Ali svejedno,proslo je vremena, ja ni dan danas ne mogu da se otmem osecaju da me je tih dana(Miloseviceva smrt i sahrana)uzasno bilo sramota sto imamo takve ljude na vlasti(i Djindjica bi isto tako sramota bilo),sto se sve to desava u Srbiji ciji sam i ja gradjanin.Mozda kad pogledamo onaj krst pored lipe i uporedimo sa onom crnom plocom u aleji velikana mnogo vise duse ima u tom krstu.I ljudi koji dolaze da se poklone tom krstu iskreniji su.Licno ja nemam nikakvu zelju da stanem pored one crne ploce u aleji velikana,a sto se krsta i lipe tice jednom cu otici i stati...Samo iz razloga da zlo ne uzme vrh nad dobrim,kao covek stacu...

Postovani gospodine Vukadinovicu hocu da vam se zahvalim na ucescu u emisiji"stanje nacije" i na normalnim komentarima u vezi zivota i smrti Zorana Djindjica.Svake godine mi presedne ovaj datum jer se toliko preuvelicava i neukusno preteruje.Da li je moguce da mediji toliko mogu da nas maltretiraju sa tim?Dok ovo pisem na RTS(javni setvis)ide emisija " Djindjic-politicki testament" gde se Ceda Jovanovic izuzetno istice u granicama svojih intelektualnih sposobnosti...To je stota po redu emisija na tu temu(sto je mnogo mnogo je)...I jedva cekam da prodje danasnji dan i da se sve to zavrsi.Hvala NSPM sto ne ucestvuje u toj histeriji i ne gubi od svog renomea.

Ako je o idolopoklonstvu reč, Đinđić je uveliko prevazišao Miloševića. On je "svetlo, nada, vizija" ... Još malo pa očekujem da krenemo sa brajanjem godina od pre ili posle smrti Đinđića. Lepo je tražiti mesta kompromisu gospodine Vukadinoviću, ali je veoma teško izjednačavati na bilo koji način Miloševića i Đinđića. Liči to malo na komunistički egalitarizam vezan za ulogu ustaša i četnika u drugom svetskom ratu. Ni po čemu Đinđić i Milošević nisu jednaki, čak ni po apsoultnoj vrednosti. Milošević je bio loš lider, a Đinđić je bio jedno veliko ništa uvijeno u formu visokog obrazovanja. Da je Đinđić bio nešto, ne bi propaganda morala od njega da pravi heroja, nego bi sam narod u njemu našao veličinu dostojnu zauzimanja mesta u narodnom pamćenju. Ali dobro, ljudi koji cene Đinđića mahom o srpskom narodu imaju skoro kulturfašističke stavove, tako da mu se to i ne računa kao veliki minus. U stvari, može i plus od toga da ispadne, jer je kod nas dosta rasprostranjena zabluda da nerazumljivost često znači i veliku pamet govornika.
Od Miloševića niko i nikada nije pravio kult,nego mu je dato bezgranično poverenje. Sam Milošević i njegovi mediji, vrlo su ga nerado poimence pominjali. Sloba je bio "čovek koji ume da lupi rukom o sto", iliti autoritet. Nije bio ni svetlo ni vizija. Na kraju, da ponovim, poštujem vašu želju da promovišete pomirenje i kompromis, ali nekako mislim da velikim poštovaocima kulta Zorana Đinđića to neće biti dovoljno.